Muskarac u svakoj Srpskoj zeni

I kako sam odlucila da se preselim u Nigeriju

Ima nesto musko u srpskim zenama od vajkada. Kad sve to pocinje, nisam sigurna. Mozda jer nas od malena i otac i majka zovu sine?”Sine, slozi svoje igracke.” “Sine, operi sudove”.”Sine, dodaj mi cigare.” Majke nam govore da ne placemo. Da samo male bebe placu. Olako nas istuku. Pustaju nas u parkove ispred zgrade da se same igramo sa ostalom decom, i pre nego sto krenemo u skolu. A kad krenemo u skolu, samo prve nedelje nas oni vode, posle toga same pesacimo i po pola sata do kuce u drustvu druge dece ili potpuno same. Od malena nas vode u kafane, na proslave, gde pred nama piju i puse. Cesto zivimo u tako malim stanovima da se pred nama i svadjaju, neki i tuku. Ne ustrucavaju se da pricaju pred nama o ratovima, koji su se stalno desavali. Neke od nas su i zivele kroz ratove kao devojcice. Para se nema. Nikad se nema para i mi smo uvek svesne toga. Ne mozemo da dobijemo svaku igracku koju pozelimo, da idemo na svaku ekskurziju ili stalno imamo novu odecu. Odeca je luksuz, a ako si mladje dete, nasledjujes od starrijeg, cak iako je musko. Naucen si da sve sto imas podelis, sto sa porodicom sto sa ljudima napolju. Teraju te da ucis, ne bi li jednog dana uspela u zivotu i izvukla se iz bede. Najbolje bi bilo kad bi mogla da odes u inostranstvo, uce te. Gledas kako ti majka ustaje svako jutro ranom zorom,sprema te za skolu, ide na posao, sa posla sprema rucak, postavlja, pere i uci sa tobom ili te vodi na neku ne skolsku aktivnost, da bi uvece ponovo kuvala veceru, spremala te za krevet ili trpela pijanog oca.

Kad krenes u srednju skolu, sama ides gradskim prevozom do nje, nekad po sat, dva. Pocinjes da pusis, cesto i da pijes. Jedva imas prebijene pare u dzepu. Nemas najnoviju odecu. Uglavnom imas jedan par pantalona, jedan par farmerki, nekoliko majici za razlicita vremenska doba i par pari cipela. Cesto tad pocnes i da radis ne bi li zaradila za neki izlazak,knjigu ili farmerke. Tako se nastavlja i do fakulteta, ako imas priliku da ides na fakultet. Radis, ucis. Hodas sama ulicama. Roditelji su uvek odsutni. Ili rade ili su u kafani. Cesti su sukobi medju drzavama. Boris se svaki dan. Svaki dan je nova bitka, bitka za bolje sutra u koji ni sama nisi sigurna da verujes. Pritom svi ocekuju da si lepa, zgodna i uvek lepo obucena. Da se staras sama o sebi.Uce te da ne prihvatas nista besplatno, da budes svoja zena, jer sve sto dodje besplatno ima visoku cenu. Nemoj nikad da dozvolis da zavis od muskarca. Da te muskarac izdrzava. Da moras da trpis neku budalu. Da ti neko govori sta smes a sta ne smes. Usade ti strah. I ti rastes, nezavisna, hrabra, jaka. Videla si ratove, svadje roditelja, tuce, gubila drugare zbog droga, alkohola i prostitucije. Veze nemaju perspektivu jer se nema para. Videla si kriminalce koje obasipaju pevace parama, drugarice iz osnovne koje su u vezi sa 50ogodisnjim ozenjenim kriminalcima, drugarice koje su sa fakultetima otisle u inostranstvo da rade kao hostese ili stjuardese, odlazile u tudje drzave i trpele tudje obicaje; drugarice koje su tukli momci narkomani i pijanci, drugari koji su ziveli kod mama jer su svoje male plate trosili na zurke, izlaske, I kladionice. Razvode, svadje, tuce, pokusaj poslodavaca da te jebu ne bi li dobila posao, ili ga zadrzala. Profesora isto ne bi li prosla ispit. A ti nastavljas da odrastas u jaku, samostalnu, hrabru i svoju zenu. Zenu koja nije srecna.

Tako sam se i ja jednog dana odlucila da odem u Nigeriju. Svi su rekli da sam luda i pitali se sta cu tamo. Imala sam 23 godine i 8 godina radnog iskustva, dva rata, dva razvoda roditelja, tesko siromastvo do te mere da sam imala samo 7 dana star hleb u kuci, neuspelu dugogodisnju vezu koja je propala zbog beogradskih ulica, preko deset selidbi i isto toliko gazdi, 6 drzavi u kojim sam zivela, mnogo otvorenih rana i hrabrost koja je prelazila u ludost. Niceg se nisam plasila. U meni strah nije postojao i ni dan danas ne postoji. Pomisao o Nigeriji me je uzbudjivala. Iako sam mnogo putovala, put me nikad nije naveo u Afriku, i sve mi je to delovalo kao novi, potpuno neistrazeni svet koji moli da dodjem. Bila sam srecna. Imala sam dobar predosecaj i sta god da su mi negativni ljudi koji se svega plase i nikad ne stignu nigde pricali o sidi, o kidnapovanju, o Boko Haram-u i ostalim bolestima, nisu me mogli pokolebati. Ja sam odlucila da idem u Nigeriju i to je bilo to! Primila sam vakcinu protiv zute groznice, spremila malo para da ponesem i spakovala kofere. Moj let za Nigeriju je bio preko Pariza. Jos dve koleginice su isle sa mnom. Bila sam toliko uzbudjena da sam skakutala po kuci dok sam se pakovala poslednje komade neophodne za put. U glavi mi je bila pesma Shakire “Waka Waka”. Nisam ni primecivala da se smesim. Zivot je konacno kretao u dobrom smeru.

Liliana K

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s