Prva noc u Nigeriji

Da li znate onaj skoro nestvarni osecaj kad se satima u avionu vozite u mraku, i nekako se naviknete na tisinu i pritisak u glavi i blago zujanje u pozadini? A onda vas pilot obavesti da pocinje sletanje u doticni grad, da podignete zastore na prozoru i ispravite sedista. I vi to ucinite, pre ili nakon sto vas stjuardesa opomene i pogledate kroz prozor. I nakon sto satima zemlja nije vidljiva, odjednom ugledate svetla grada u koji idete. Ako je to vas rodni grad ili grad u kojem ste vec bili, srce vam zaigra i po svetlima prepoznajete razlicita mesta i spomenike grada. Ako je pak neki novi grad, pokusavate da protumacite od tackastih svetala sta je tacno sta.

Kada sam prvi put sletela u Nigeriju, u  Port Harcourt, grad od skoro 2 miliona stanovnika, sletela sam u potpuni mrak. Avion Air France-a je bio parkiran na maloj pisti okruzenoj bezbrojnim palmama koje su u tom trenutku izgledale sablasno, jer je bio mrkli mrak i jedva da je imao malo svetla u daljini. Dok sam silazila niz stepenice prikacene za avion obazrivo, nalet vlage i toplote me je udario po licu. Istog trenutka mi se oznojilo celo telo, i disanje je postalo otezano.  Zajedno sa ostalim putnicima (svi su bili Nigerijci) kretala sam se ka necemu blago osvetljenom na oko 100 metara udaljenosti. Aerodrom, pretpostavljala sam.

I bila sam skoro u pravu- bio je to veliki beli sator, kojije predstavljao aerodrom, i bio je osvetljen prigusenim svetlima. Izgledalo je kao da je u sred nicega, jer je samo on bio osvetljen. Podelili su nas u dva reda ka dva plasticna pulta ispred satora. Imigraciono, shvatila sam. Dok su nas komarci napadali sa svih strana i dok smo se borili za kiseonik dok smo cekali, u jednom trenutku potpuno nenajavljeno je nestalo struje, kao da je neko ugasio svetlo. Ljudi u redu su ispustili uzdahe i u mraku se culo samo komesanje. Neki neprijatni strah je zavladao. Niko nije smeo da glasno prica,kao da ce nesto biti uznemireno zbog buke. Najbucnija je bila tisina. Nekoliko minuta zatim, zacuo se zvuk poput pokretanja motora , i ono malo svetla u belom satoru se ukljucilo.

Stigli smo na red za imigraciono, koleginice i ja. Dvoje ljudi u uniformama su nam uzeli pasose i kartone koji potvrdjuju da smo vakcinisane za zutu groznicu. Gledali su i odmeravali nase pasose nekoliko minuta, domundjavajuci se nesto na nekom lokalnom jeziku, a onda je jedna od njih, zena, izjavila kako postoji problem sa nasim vakcinama i da mora da prodje vise od dve nedelje od kad smo vakcinisane da bismo mogle da udjemo u zemlju, a danas je tacno dve nedelje. Jedna od mojih koleginica je besno pocela da se raspravlja sa njima, i objasnjava im kako nisu u pravu, druga je pokusavala na diplomatski nacin da smiri situaciju, a ja sam sa strane posmatrala i prolazilo mi je kroz glavu koliko su nas vec puta upozorili da ce na sve moguce nacine pokusati da nam uzmu pare. Pogledom sam potrazila Kelvina, Nigerijca koji nas je zaposlio i putovao sa nama i pokazala mu da pridje. Nakon sto je cuo sta se desava, bezobrazno je poceo da se dere na njih dvoje na njihovom jeziku. Oni su izgledali kao da se izvinjavaju i dali su mu nase pasose i zute kartone.

Kelvin nas je onda sproveo unutar satora i objasnio nam kako se takve stvari cesto desavaju na aerodromu, da ljudi iz imigracionog vole da frustriraju, posebno one koji prvi put dolaze, ne bi li izvukli novac, i opet nam ponovio, sta god da se desi, nikakve pare nikom da ne dajemo. Dok smo hodali kroz sator, svi su gledali u nas tri jer smo bile jedine bele na aerodromu i upadale smo u oci. Iako smo hodale sa Nigerijcem, neki su nam cak i hrabro dobacivali. Iako cesto, na raznim putovanjima su ljudi blenuli u mene, ne mogu da kazem da mi nije bilo neprijatno sto ovoliki broj ljudi, i muskarci i zene i deca gledaju bez imalo ustrucavanja.

Prisli smo grupi ljudi koja je stajala u polukrugu oko obelezenog praznog prostora. A onda je nekoliko Nigerijaca pocelo da donosi rucno kofere i ostavlja ih u sredinu jer traka nije postojala. Ljudi su poceli da se guraju, otimaju i vicu ne bi li prosli i uzeli svoj kofer. Sa druge strane su nam momci nudili kolica za kofere i iako sam ih vec pet odbila nastavili su da dolaze. Pomislila sam kako nisam videla takav haos u zivotu, cak ni kad se otvarao Metro u Beogradu. Nakon sto smo uspeli da pokupimo sve kofere i kretali se ka izlazu, gomila ljudi nam se unosila u lice nudeci nam bucno taksi prevoz, hotel ili samo dobacujuci nesto na lokalnom jeziko sto ocigledno nije bilo prijatno, zakljucih po smejanju ostalih u grupi. Konacno smo se probili kroz guzvu, kroz bezbrojne poglede, dobacivanja razumljivih i nerazumljivih, a onda je Kelvin mahnuo nekom coveku. Trojica su nam prisla i uzela kofere, pa nas je Kelvin sa jos jednim covekom u odelu i policajcem koji je bio sa njim, odveo do ogromnog blindiranog dzipa i rekao nam da udjemo unutra.

Sele smo na zadnja sedista, dok je u kolima na prednjim vec bio vozac i Kelvin. Tek sam tada shvatila da nas prate i jedan pik ap sa policijom i jos jedan policijski kombi. Nije mi bilo prijatno. To sam cak i rekla Kelvinu. Upitala sam ga koji je razlog sto nas tolika policija prati. Rekao je da ce nam objasniti kada stignemo. Poceli smo da se vozimo po auto putu koji je imao dve trake, u svakom smeru po jednu. Bio je asfaltiran tek par kilometara, sa ogromnim rupama na svaki metar, a ubrzo se pretvorio u put od crvene zemlje. Ulicnih svetiljki nije bilo. Na svakih stotinak metara pored puta je bila zapaljena vatra i tu su bili ljudi. Oko puta je bila gusta suma. Tek povremeno se moglo naleteti na neku nisku kucu ili prazne tezge oko kojih su bili okupljeni ljudi koji nisam shvatala sta su tu radili. Na svaki kilometar, dva smo usporavali zbog policije koja je stajala na putu i preveravala automobile. Nas nisu zaustavili. Vozili smo se oko tri sata zbog losih puteva i mraka do Overija, glavni grad drzave Imo, jedne od 36 pokrajini Nigerije.

Posle sat i nesto vremena loseg puta, mraka, neobjasnjivih pojava pored puta, prvi put sam se zapitala, gde sam ja dosla i sta trazim ovde?   

Liliana K

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Vesna says:

    Divno !!!

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s