Dan kad sam se zaljubila u Nigeriju

Cesto me pitaju zasto toliko volim Nigeriju. Kako covek da odgovori na ovakvo pitanje? To je kao da te pitaju zasto volis muza, ili majku, ili prijatelja. Sve sto volimo ima mane, ali mi ih volimo uprkos tome. Mi vidimo u njima nesto sto drugi ne vide. Volimo kako se osecamo zbog njihovog prisustva u nasem zivotu. Volim miris Nigerije. Ne umem da opisem taj miris, ali znam da ga volim. Volim njene propale, nesavrsene puteve. Volim sto je puna zelenila, i svo neverovatno, meni nepoznato drvece i biljke koje u njoj rastu, uprkos toploti. Volim smeh njenih ljudi, njihove pesme i nacin na koji plesu i kad nema muzike. Volim boje njihove narodne nosnje kao sto volim boje neba iznad Nigerije – uvek nove, nepredvidive, neocekivane mesavine. Volim koliko bucno i uzbudjeno slave Boga, puni nepokolebive vere, a opet puni straha od “dzudzu” magije. Volim kako mesec deluje blizu zemlji na mracnom nebu Nigerije. A tek zvezde! Treba da vidite zvezde…

Mesec iznad Overija

Secam se dana kad sam se zaljubila u Nigeriju. To je bio prvi dan, i prethodna noc mi je izgledala samo kao ruzni san koji se zavrsio. Prvo jutro nakon sto sam stigla u Overi, glavni grad pokrajne Imo, jedne od 36 pokrajni u Nigeriji, tad sam se zaljubila. Imo je na jugoistoku Nigerije, i dominantno je Ibo pleme. Na crvenoj zemlji Ima sve raste. No pisacu vise o tome u buducnosti, hajde da se vratimo na to prvo jutro u Nigeriji. Prenocili smo u jednom hotelu. Kelvin, Nigerijac koji je doputovao sa nama ovde, nam je rekao da nikom ne otvaramo vrata ni pod kojim uslovom i da se zakljucamo. Cini mi se da je on bio preplasen vise nego mi. Iz hotela smo krenuli ranom zorom ka mestu gde je trebalo da budemo smestene tokom naseg jednomesecnog planiranog boravka, dok radimo na projektu.

Overi, glavni grad drzave Imo, Nigerija

Jutro je bilo vrelo i suncano. Vlaznost vazduha je bila tolika, da je asfalt bio mokar. U Imo ne dolazi puno belih ljudi, tako da je za mnoge koji prvi put vide bele ljude to dozivljaj. I to kakav dozivljaj! S obzirom da sam odrasla u Srbiji, u kojoj zive samo Srbi i 99,9% ljudi je belo, razumem taj osecaj kada vidite drugu rasu. Nekako upada u oci. Kad sam bila mala, Srbija je prolazila kroz krize i sankcije i nismo imali puno turista ni posetilaca. Secam se, imala sam mozda 8,9 godina kada sam prvi put u zivotu videla crnca. Bilo je to na jednom letovanju u Dubrovniku. Toliko sam se obradovala da sam pitala roditelje da li mogu da se slikam sa njim. Oni su mi rekli da nije pristojno, a ja nisam razumela zasto.

Nigerijci nemaju to ustrucavanje. Dok smo prolazili kroz hodnik hotela, osecala sam se kao javna licnost. Neki su samo sokirano gledali, neki su se smeskali i pokazivali ljudima pored sebe, neki dobacivali, neki su mahali, neki vikali “Onyeocha!”(citaj: Onjocja). Pitala sam Kelvina sta to znaci a on je rekao da znaci “Belac”. Tokom narednih godina mog boravka u Nigeriji, cula sam Onyeocha vise puta nego bilo koju drugu rec, sto na engleskom, sto na lokalnim jezicima.

liliana k blog story ljiljana kostic

Seli smo u isti onaj dzip od sinoc okruzeni policijom, i krenuli ka nasoj destinaciji. Bila sam uzbudjena jer su svi u hotelu bili nasmejanii vise nego uzbudjeni sto nas vide. Dok smo se vozili kroz Overi, mnoge neobicne  stvari su mi zapale za oko.Primetila sam prvo, sto svako ko nije navikao na Afriku bi prvo primetio, nacin na koji voze. Izgledalo mi je kao automobili na sudaranje. Trake, ako ih je uopste bilo niko nije kontao ni 2 posto, i svi su upadali jedni drugima bez ikakvog znaka ili nagovestaja da primecuju drugi auto. Nekako su od dve trake kreirali cetiri i to je pravilo veliki zastoj. Najludji i najhrabriji su bili vozaci trocikla koji oni zovu Keke Napep (citaj kao sto je napisano), i motociklisti koji su lokalni taksi, i verovali ili ne, mogu da prime do cetiri putnika na jedno vozilo! Pesaci su hrabro pretrcavali gde god su stigli i dodatno usporavali saobracaj, zajedno sa decacima od 12 do 15 godina koji su koristili usporen saobracaj da se provlace izmedju automobila, prodavajuci i nudeci neverovatne stvari. Voda u kesicama, kiki riki u velikim staklenim flasama, zvake, kisobrani, stipaljke, satove, naocare za sunce, novina- ma sve je izgledalo kao vasar! Zene pored puta, na glavama su prodavale ananas i banane i slicnu lokalnu hranu. Nigerijci imaju izuzetno jak vrat, zakljucila sam. Pored puta su bili redovi tezgi, redovi zgrada i toliko smeca da moje oci nisu mogle da poveruju sta vidim. Zene su bile obucene u sarene boje, suknje i haljine, neke u modernu garderobu neke u tradicionalnu odecu. Ono sto im je bilo zajednicko bile su boje- Nigerijci, posebno ovi sa juga vole jarke boje.

Pijaca pored puta u Overiju
Prodavci pored Overi puta
Keke Napep (trocikl) u Overiju

Ono sto je doprinelo dodatno lepoti grada su palme. Zemlja palmi, i sad je cesto zovem posebno kada slecem u Overi i kad je jedino sto vidim palmine sume. Nigerija je nekada bila najveci izvoznik palminog ulja dok nisu zapostavili taj biznis kao i ostale, zbog njihove koncentrisanosti na naftu.  Stigli smo na jedno brdo koje je bilo prepuno prelepih, ogromnih vila, susta suprotnost svemu sto sam do sad videla. Lako je Los Andjelesu koji je sredjen da ima Hollywood, ili Beogradu Dedinje, ali u gradu u kome su putevi ocajni, koji ima toliko smeca i gde su kuce i zgrade u raspadnom stanju, gde jedva ima struje par sati dnevno, ovakve kuce izgledaju sokantno. Jedna velika kapija se otvorila, i parkirali smo u vilu naseg buduceg, kratkorocnog sefa (ne mog sadasnjeg). Kuca je bila puna policije, posluge i ljudi koji su nadolazili jer je bila organizovana neka proslava. U velikom dvoristu su bili postavljeni satori i stolice ukrasene sarenim materijalima. Bend je vec pevao, i mnogi su igrali. Muzika im je najblaze reci magicna i jednostavno te tera da igras.

Liliana K pored puta

Opet su svi gledali u nas, mahali nam, dobacivali Onyeocha, i prilazili da se upoznaju. Izgledalo je kao da su svi uzbudjeni sto nas vide. Zene su im bile prelepe. I dan danas kad letim iz Abudze u Overi, cesto se salim da cu imati u avionu sat vremena Fashion Show. Koliko god da su visoke, koliko god kila da imaju, mlade ili stare, bez para ili sa parama, Imo zene uvek izgledaju tip top. Imaju prelepe kose, i nasminkane su kao da su bile kod profesionalnog sminkera. Bilo da nose svoju tradicionalnu ili zapadnu garderobu, to je uvek sa stilom. Vole stikle, sjajan nakit u velikim kolicinama, lepe torbe, duge nokte i velike naocare za sunce. Imo je naseljeno Ibo plemenom, a za njih kazu da su najbogatiji, najmoderniji, i najamerikanizovaniji. Ne bez razloga, mada to je opet, samo mali deo populacije. Cak i Kelvin, cija porodica, usput, zivi u Londonu mi je ostao u pamcenju po tome sto je sve na njemu bilo Luj Viton, i to ono upadljivo, i original. Pisacu jos o plemenima i o razlici izmedju siromasnih i bogatih, to nije moja trenutna tema.

Postavili su nas za sto pod satore, ponudili najskuplja pica, izneli najskuplju hranu. Svi ljudi koje sam upoznala su bili veseli, ljubazni i vrlo zainteresovani da cuju odakle smo i sta radimo, i da nam kazu da imaju kucu i da im porodica zivi u Hjustonu, Atlanti, Londonu, Dubaiju ili slicno.

Iako Nigerija ima strog klasni sistem, i ne postoji srednja klasa, jedna stvar je zajednicka za sve njih. Svi vole da pevaju, da igraju i da se zabavljaju i svi cvrsto veruju u Boga. U jednom trenutku, nakon sto se moj sef pojavio, pojavila se i grupa od 15ak zena obucene u tradicionalnu nosnju, i sve u iste boje i materijale, i pocele su da igraju ispred mog sefa i da pevaju na Ibo jeziku, usput veselo uzvikujuci. On je izvadio gomilu para, ustao i poceo da baca na njih. One su ushiceno vikale nesto, a svi gosti i ostali posmatraci su ili takodje uzvikivali ili aplaudirali. Proslava se nastavila uz muziku, ples, jela koja nisam smela da probam (ne zato sto mi se nisu svidjala, neko zato sto imam ozbiljne alergije na hranu pa ne smem da rizikujem), i prijatne prijateljske razgovore do kasno u noc.

Te noci kad sam legla u prelepu sobu koju su mi dali, i osluskivala tisinu i zrikavce u mraku, nisam mogla da prestanem da se smejem. Svi osmesi, energija ljudi, primitivna i osnovna lepota grada, palme, prodavci na putu, obicaji, tradicionalna nosnja, pesme, ples, kultura su mi prolazili kroz glavu i nisam mogla da obuzdam taj ispunjen, srecan osecaj u grudima. I tad sam znala, da nikad necu zeleti da odem iz Nigerije.     

Liliana K

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s