LJUBAVNO PISMO DVE HILJADE DVADESETOJ

Ljiljana Kostic Liliana K story

Ovo je kratko ljubavno pismo za ovu godinu.

Za (ne)slavnu 2020-u.

Godina za koju sam verovala da će mi doneti sve sto sam želela, a donela mi je sve sto nisam mogla da zamislim ni u najludjim scenarijima u ovoj mastovitoj glavi.

Godina koja me je naterala da utvrdim naučena gradiva koja sam negde zanemarila, tipa, da apsolutno nista ne držim pod kontrolom, osim misli i emocija (i to sa puno poteskoća), ma koliko ja “arogantno” sebe nazivala “kontrol frikom”.

Godina koja je osobu koja je ponosni stanovnik sveta, bukvalno grubo zakucala u jedno mesto, ni manje ni više nego u Srbiju. Naterala me da se suočim sa svojom prošlošću, najbolnijim momentima. Da zagrlim malu, ranjenu, bezobraznu, primorano hrabru Beogradjanku u sebi koju sam godinama šikanirala i zaboravljala. Od koje sam bežala.

Koliko sam nefer bila prema njoj. Sa gadjenjem gledala na njene “srpske” mane i slabosti. A svaki put kad bi mi u tudjini ljudi rekli da sam hrabra, sposobna ili brižna prema drugima, ponosno bih rekla da je to “Beogradjanka u meni”, pa im pričala kako nas Beograd pravi ratnicama, super- ženama i emotivnim ljudima. Ove godine sam joj se izvinila, oprostila joj, prihvatila je i ludo je zavolela.

Ova godina, u kojoj sam sedela u socijalističkom soliteru, mirisala na zapršku i pečene paprike za ajvar, ne moje, već komšinice prekoputa  i računala koliko puta dnevno komšije iznad mene idu u WC kad god puste vodu.

Pluća napunjena duvanskim dimom i zagadjenjima vazduha najvećim na svetu, korona umire na metar razdaljine. Pomenula sam je, a rekla sam da neću. Dosta nam je nje. I priče o njoj u ovoj godini.

Godini u kojoj sam, nemoćna da išta učinim sedela i na različitim ekranima nemo posmatrala kako se svet na hiljadu načina raspada i patila za druge. Nemoćna da čak i napišem reč. Da svoje emocije pretočim u reči. To je uvek bila neka moja super-moć. Te emocije i reči. Ove godine sam izgubila svoju super-moć. Znate li kakav je osećaj kad izgubiš super-moć? Ja sam saznala.

A najgore od svega, ovo nije bila najgora godina u mom životu, ali mi je pokazala da postoje stvari za koje me život nije pripremio, da ima situacija u kojim ne znam da plivam, i da uvek, uvek moram ponovo da učim da se adaptiram, da se borim, da budem pozitivna, srećna… Ponovo.

Godina u kojoj sam naučila da zaboravim naučeno. Da “odučim”, izmisliću reč ovom prilikom. Naučila sam da nas istorija sa razlogom uči da slavimo ubice, lopove i psihopate. Da svi “heroji”, Napoleoni, Aleksandri Makedonski i Kolumbosi nisu bili nista drugo nego to-ubice. I uče nas tako da bismo lakše prihvatili ove što sada nama vladaju. Veličali njihova zla dostignuća.

Da nas istorija uči da ponižavamo druge vere, nacionalnosti i rase, da bi hranila moć i pravila razdore. Naučila sam da “odučim” neke duboko ukorenjene stvari koje nas društvo i religije uče, kao na primer, da žena treba da je ispod svog muškarca. Da ljubim bližnjeg svoga više nego sebe čak i ako mi lupa šamare (da ne treba ovek da okrenem obraz).

Odbila sam da se pokorim standardima lepote koji se stalno menjaju, i od kojih neko tamo profitira,  i učila da prihvatim razlike. Lepe čase za “bitne ljude” koje čuvamo za specijalne prilike. Iz njih sam pila. Jer ja sam bitan čovek i svaki momenat je specijalna prilika.

I magija postoji. Lažu nas. Neće da je vidimo. Neko ne želi. Žele da budemo samo roboti, zaokupljeni računima, taksama, pravilima i zakonima, uče nas da zaboravimo da vidimo da je magija svuda.

U mirisu prve kafe.

U toplom zagrljaju osobe koju voliš.

U vetru u licu i oblacima koji prave oblike.

U zalascima sunca.

U izlascima sunca.

U smejanju sa prijateljima.

U stvaranju sopstvenim rukama.

U osobi  koja je na drugom kraju sveta, a ti je osećaš kao da je pored tebe.

U ljubavi.

U valjanju po travi.

Igri.

Ako nešto treba da naučimo ove godine, to je da nije sve u jurcanju za papirima.Čini me se, ceo život provedoh tako. Jurim za diplomama, sertifikatima, potvrdama da znam da vozim, da sam gradjanin nekog mesta, za parama… Malo sam sreće imala od svih tih papira ove godine.

Hvala joj. Za svu neizvesnost, za svu bol, frustraciju i nestrpljivost koju mi je donela. Pomogla mi je da sredim i prihvatim sve slojeve koje sam ja. Da ih zavolim. Ne ponovila se.

Liliana K

One Comment Add yours

  1. Vesna says:

    Bravo,odlicno!!!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s